Порекло рода ЗАЈИЋ

Published on 22:45, 10/31,2010

Порекло рода Зајић

Род (братство) Зајић 



Род (братство) Зајић потиче из Црне Горе, из племена Васојевићи, из околине Берана(Иванград) или некадашњег Будимља . Старо презиме фамилије је било Зечевић, али због крвне освете део братсва се склања у околину Пећи и мења презиме у Зајић.

зец - Зечевић

зајец - Зајић

                                                                                                                
Одатле се шире даље ка централној Србији. Највише породица данас живи у Великој Врбници, општина Александровац. Део породица живи у Крушевцу, Александровцу, Трстенику, Врњачкој Бањи, околина Блаца и Куршумлије, и између Пећи и Клине. Наравно расути си по целој бившој Југослвији и по свету. 



 Порекло породице Зајић 
По причи Јована, Смиљка и Добривоја Зајића





Док се у Србији, северно од Копаоника још од 1804.г. беснеле борбе за коначни обрачун са Турцима и наплаћивали се стари рачуни, метохијска села су и даље тамновала под агама и беговима, трпећи и чекајући. Захаћ и остала села око Пећи у сенци великих Проклетија и на домаку косовске равнице била су на изглед мирна а људи сакривени у себи. Престало је дружење. Све се ућутало у некој скривеној стрепњи и чекању да се нешто деси и овде и тамо.

До старог Петра и његових синова Стефана, Николе и Јована стизале су вести о Карађорђу и његовој борби која се примицала овим крајевима будећи скривену наду да ће ветар слободе и до њих доћи. Потајно је с вечери забринути Петар пуштао поглед према северу размишљајући шта ли је тамо са његовом браћом која су давно покупила ствари и отишла у даљину преко Копаоника. Много пута је Петар уздисао што и он не оде са својима.

Кућа Зајића била је поред пута који је долазио од проклетијских страна па преко Руговске клисуре, напоредо са реком Бистрицом ишао на исток ка Приштини и Митровици. Петрова кућа била је мало издвојена од кућа осталих чланова браства Зечевића, познатог црногорског племена Васојевића. Браћа Стефан и Никола вредни, жене им добре домаћице, а највештија је била Круна Николина, којој је Петар одредио да буде главна и чија се наредба без поговора слушала. Једине привилегије је имао најмлађи Јован, још голобради шеснаестогодишњак чије је несташлуке Петар строго кажњавао али и са поносом посматрао младог Јована како излази као победник из сваке туче које су заподевали сеоски момци.

Од давнина Зајићи су славили Гмитровдан (Св. Великомученик Димитрије Солунски) и молили се свом заштитнику Св. Димитрију кога од старина изабраше да их пази и заклања од сваког зла и покоре.

Једне вечери у кућу Петра бануше три Турчина предвођена агом из Пећи коме је припадао и Захаћ. Добро је знао Петар агине пратиоце, арбанашке измећаре, кабадахије, пустахије и никоговиће али нареди синовима да прихвате коње а жени да са снајама припреми вечеру.

Распојасаше се обесни Турци за богатом совром, изваљени на јастуке око упаљеног огњишта и наливајући се старом медовиномкоју је сваки Србин од давнина припремао са огромним умећем. Петар са синовима стаде поред зида чакмаре, спреман да удовољи сваком захтеву Турака. Као да им је медовина била слаба Турци затражише ракију. Изнесе им Петар надајући се да ће ова беда, што га је снашла, отићи из његове куће. Гледао је он испод ока час Турке, лас синове, забринут да ли ће све на добро изаћи. Много су се Метохијски Турци узлили у последње време на рају. огорчени због пораза на северу.

Ноћ је већ одавно прешла половину и настало је оно страшно вучје време када само крволоци као вуци и Турци снују несрећу и нико без преке потребе и великих невоља не излази из замандаљених соба и у мрак сакривених кућа. Јес врага! А шта да ради несрећни Петар Зајић када му је зло у кући и нема намеру да изађе, зло веће од гладних вукова који завијају око торова напољу и обилазе кућу и шталу.

Примаче се Петар да брадатом измећару и задриглом аги сипа још ракије, мада му је и ово што је досад попио почела да излази на уши, а ага га одгурну ногом да се старац преврну и паде на набијени земљани под и удари у дувар.

"Сиктер бре каурине! Нећу ти да ме служиш! Где су жене? Жене доведи иначе сад ћу да кољем!"

Ишчупа Турчин сабљу, подиже је изнад главе, замахну, заклати се и пијан се сручи преко совре.

Петар погледа синове и даде им знак да буду мирни. Домаћица из друге собе изведе снаје надајући се да су Турци довољно пијани и да ће полегати и заспати што су до сада увек чинили кад су долазили њиховој кући. Како их видеше младе и лепе, Турци су одмах машише јелека и димија.

"немој лепи аго, немојте, носеће су!" Проба свекрва да заштити невесте и да склони пијане силнике испречивши се испред најмлађе Круне Николине са раширеним рукама.

"Марш бре, кучко!" дрекну Турчин и одгурну уплакану свекрву и маши се младој Круни за недра.

Уздрхтала су браћа гледала оца а он час њих, час Турке, па опет снаје. оборену жену, па опет синове. Требало је одлучити сад у трену! Чекања више нема! И Петар је одлучио....

Главом даде знак синовима. Ишчупани су из потаје кратки ножеви и свих четри Турака је остало без главе. Крв се просула по соврама и соби, прскајући на све стране. Времена за страх није било. Требало је радити брзо, што брже. Жене су сакупљале најважније ствари, товариле на коње. Никола и Стефан покупише одела и оружје са мртвих Турака а онда их онако голе поставише посред собе у облику крста. Стефан закова врата и кренуше у ноћ на пут без повратка којим су многи њихови рођаци одавно отишли: ка Србији и слободи.

Потере су брзо послате за Зајићима али су они скривеним стазама грабили напред. На Копаонику, на самом врху, када су се даљини већ могла да виде зидине Крушевца, испусти своју душу отац породице. Сахранише га синови на пропланку, очиташе молитву за покој душе и наставише пут ка Жупи. Неко време се задржаше у Осредцима селу на падинама копаоника, код својих далеких рођака а онда са буљукчарима који су терали овце на јагњила продужише ка долини Расине, пређоше Жупу и дођоше у Врбницу. Ту решише да се код мале цркве одморе и прикупе снагу за даљи пут. Поп Петар их прими са радошћу, причести и исповеди па објасни да треба да остану овде у селу. После дужег размишљања и разматрања свих могућности браћа одлучише да би најбоље било да остану у Врбници.

Заузеше напуштене колибе а касније направише и праве куће на самом ободу Буљана и Великог Плаца, на ивици Мрмоша и Врбнице и раскрчише земљу коју им одередише врбнички попови Петар и Спасоје. Презиме Зајић су добро крили као и трагове свог порекла, знајући да Турци ипак могу да се врате.

Много касније кад је Kарађорђев устанак пропао млади Јован у једном сукобу не могаде да отрпи већ уби Турчина па побеже према Кожетину и настани се у Горњим Вратарима те ће од њега настати други огранак Зајића.

Никола и Стефан створише породице Николић и Стефановић које убрзо постадоше најбогатије Врбничке куће.

На ушћу реке Бистрице, недалеко од Клине у Метохији, налази се село Заимово што подсећа на презиме Зајићи, али у селу Душевићима, опет у близини Клине, Заимова и Захаћа, данас живe Зајићи у 21 кући.


Велика Врбница

Published on 08:10, 09/12,2011


Славе рода Зајић

Published on 08:15, 09/12,2011


Славе рода Зајић



Свети Димитрије Солунски (грч.Άγιος Δημήτριος της Θεσσαλονίκης је био хришћански мученик за кога се верује да је живео у Солуну почетком 4. века. Током средњег века, Свети Димитрије је поштован као један од најважнијих православних војних светаца. Слави се 26. октобра по Јулијанском календару, а 8.новембра по грегоријанском.

Култ светог ратника Димитрија је распрострањен и код Срба захваљујући великој духовној блискости са грчким народом, где је овај светитељ веома слављен још од времена турске најезде. Димитрије је, по очевој смрти наследио војводско звање, а како је васпитаван у хришћанском духу, он је проповедао хришћанство, уместо да га, по заповести и налогу цара Максимијана, истреби. Сазнавши да је намесник Димитрије хришћанин и да је многе, не одвратио него преобразио у хришћанство, по наређењу цара Максимијана бива избоден копљем усред молитве, а тело му би бачено, те га хришћани тајно узеше и сахранише. На месту где је сахрањен, веломжа из Илирије, по имену Леонтије, који се излечио од тешке болести на гробу овога светитеља и мученика, у знак захвалности је подигао цркву. Копајући темеље цркве, пронађоене су мошти светога великомученика Димитрија.

Свети Димитрије се сматра заштитником Солуна, јер је спасао град од непријатељске војске, исцељитељом болесника и невољника. Руси га такође славе и сматрају га за покривитеља и заштитника Сибира. И сви православни хришћани и верни славе овог великомученика верујући његове исцељитељске моћи које су многима помогле.

У Србији се Свети Димитрије празнује као слава Митровдан, а у многим крајевима је ово и дан одржавања заветина - преслава.



Свети пророк Јеремија - Јереминдан 

Свети пророк Јеремија је хришћански светитељ. Рођен је шест стотина година пре Христа у селу Анатоту недалеко од Јерусалима. Почео је пророковати у петнаестој години за време владавине цара Јосије. Пророковао је покајање цару и великашима и лажним пророцима и свештеницима. За време тога цара Јосија су хтели да убију огорчени великаши. Цару Јоакиму је прорекао, да ће његов погреб бити као погреб магарца, тј. да ће се избацити мртав ван Јерусалима, и да ће му се тело дуго повлачити по земљи без погреба. Због тога је Јеремија бачен у тамницу. Пошто није могао да пише у тамници, Јеремија је позвао Варуха, који је стајао код прозорчића тамнице док му је Јеремија диктирао. Када је цару прочитано ово пророчанство, гневан цар је узео хартију и бацио је у ватру. Када се испунило Јеремијино пророчанство он се ослободио тамнице. Потом је цару Јехонији прорекао, да ће бити одведен у Вавилон са целом породицом и да ће тамо умрети, што се све ускоро и догодило. Под царем Седекијом ставио је Јеремија јарам на свој врат и ишао кроз Јерусалим проричући пад Јерусалима и ропство у јарму Вавилоњана. Писао је робљу јеврејском у Вавилон, да се не надају повратку у Јерусалим, јер ће остати у Вавилону седамдесет година. У долини Тотеф, под Јерусалимом, где су Јевреји приносили идолима децу на жртву, Јеремија је узео цео лонац у руке и разбио га пред народом проричући скоро сокрушење царства Јудејскога. Ускоро Вавилонци су заузели Јерусалим, цара Седекију убили, град опљачкали и разорили, а огроман број Јевреја посекли у долини Тотеф на месту где су деца клана на жртву идолима, и где је пророк разбио овај лонац. Јеремија је са левитима узме ћивот из храма и однео га на брдо Нават, где је Мојсије умро, и ту га скрио у једну пештеру. Огањ из храма скрио је у један дубок бунар. Приморан је од неких Јевреја да иде са њима у Мисир где је проживео четири године, и тада је од својих сународника камењем убијен. Мисирцима је прорекао сокрушење њихових идола и долазак у Мисир Деве са Младенцем. Постоји предање, да је сам цар Александар Велики посетио гроб пророка Јеремије. По наредби цара Александра тело Јеремијино је пренето и сахрањено у Александрији.

Српска православна црква слави га 1. маја по црквеном, а 14. маја по грегоријанском календару.


Грб Горана Р. Зајића

Published on 08:17, 09/12,2011


Грб Горана Р. Зајића

Милошћу Божијом, под Високим Покровитељством Његовог Краљевског Височанства Кнеза Александра Павловог Карађорђевића, а на основу изражене воље г-дина Горана Зајића из Крушевца, установи се његов грб у српскоме престоном граду Београду, а о Крстовдану 5 (18). јануара. 2008 године Господње.

Ово грбовно знамење би изображено рукама Хералдичког уметника  Одбора за Хералдичке и Генелошке Студије Центра за Истраживање Православног Монархизма, господина инж. Срећка Никитовића, а расуђивањем Хералдичара Одбора за Хералдичке и Генелошке Студије Центра за Истраживање Православног Монархизма, Часног оца Ђакона Ненада М. Јовановића, који осмисли изглед и начини блазон овог грбовног знамења, држећи се најбољег хералдичког предања овога поднебља.

Милошћу Божјом, нађе се да је грбовно знамење господина Горана Р. Зајића:

ШТИТ - На златноме, зец окриљени у скоку између три Косовска Крста, све црно

ЧЕЛЕНКА - На кациги венца и плашта у основним бојама, зец седећи златни, окриљен и држећи копље црно

ГЕСЛО - Обрати нас Господе к' себи (на старословенском)

Према устаљеноме српском хералдичкоме предању, Хералдички Наследници овог грбовног знамења јесу синови Грбоносца, господин Вујадин Г. Зајић и господин Василије Г. Зајић, као и остало могуће законито потомство.

Предочава се, дакле, свима којима принадлежи, описано грбовно знамење да се користи по потреби, а у складу са важећим законима државним и правилима хералдичким и да буде трајно знамење на понос Богом чуваног господина Горана Р. Зајића.

Нека би га наш  Грбоносац и његови хералдички наследници баштинили на многаја љета, молитвама Светога Великомученика Димитрија Мироточивога Солунскога, Светога Пророка Јеремије и свих Светих!